ISKUSTVA I ISPOVESTI


anksioznost i depresija izbliza

Iako anksiozno-depresivni poremećaj nije neizlečiva bolest, zbog muka i patnji koje nosi sa sobom, to je slaba uteha za one koji ga imaju.
Svako ko ima te probleme zna koliko oni zagorčavaju život, čineći ga neverovatno teškim i sumornim, jer upravljaju njegovim tokovima, ometajući ga tako što umanjuju sposobnosti čoveka da čini važne i korisne stvari, dok vreme curi.
To znam i ja, koji sam autor ovoga projekta, jer često upadam u taj bezilazni krug, gde te strah i depresija parališu za obavljanje jednostavnih životnih aktivnosti a onda bi zbog toga ulazio u još veću krizu, jer nailaze novi talasi straha i depresija izazvani neuspehom i nesigurnošću u sebe.
Zatim kada, nekako vremenom, nadvladate jedna stanja i strahove, anksioznost i depresija prelaze u novi oblik, nezaustavljivi kao voda koja curi kroz prste.
Lekovi i neuropsihijatri pomažu koliko je u njihovoj moći ali je put do pravog izlečenja stvarno dug.
Veliki problem je i nerazumevanje okoline za ozbiljnost hendikepa u kome se nalazite. Ljudi iz vaše blizine najčešće gledaju na vas kao na slabića, nesposobnog za životne izazove ili osobu koja je preosetljiva zbog nekakve razmaženosti.
Za lekare, neuropsihijatre, tegobe i patnje o kojima govorite, samo su uobičajeni simptomi koji prate vaše stanje i ništa više. Oni se ponekad i ne potrude da vam detaljno pojasne u kakvoj se zamci nalazite i šta još možete očekivati ispred sebe, tako da ostajete prepušteni sami sebi.
To mi je prilično poznata situacija.

Izvesna olakšanja za takve situacije pronašao sam, slučajno, čitajući ispovesti iz prve ruke onih koji su prolazili kroz iste patnje, sa istim simptomima. Tada sam uspevao da u njihovoj koži, prepoznam sebe. Znali su tačno da opišu ista unutrašnja stanja i uvere me da su sve to samo prolazni napadi, trenuci koji se dešavaju i drugima. Često sam bio u uverenju da je moj pakao jedinstven na svetu i neponovljiv.
Ipak, postajali su svedoci da nije tako, oni koji su ranije prošli kroz ista stanja. Oni su pričali o svojoj borbi i načinima uz pomoć kojih su uspevali da se odupru strašnim anksioznim nevoljama.
Na kraju, najviše me ohrabrivalo to što su i dalje bili među živima, jer su često postojali trenuci kada sam verovao da je smrt blizu i da se neću izvući.
Te priče su postale moja psihoterapija i pomagale mi, što savetima, što ohrabrenjima, i umirivale da ne paničim više nego što su to činili svi lekovi i lekari.

Stoga sam i pokrenuo projekat "ANKSIOZNOST I DEPRESIJA IZBLIZA - priče iz prve ruke" kako bi pomoću ispovesti onih koji su prošli pakao anksioznosti i depresije, pomogli drugima da se bolje i lakše nose sa tim problemima. Neke od priča su moje vlastite (kao što ste mogli zaključiti, lično sam pacijent od anksioznosti i depresije), dok sam neke sakupio sa raznih strana...


Ako i vi imate svoju priču o anksioznosti i depresiji, koju smatrate vrednom za podeliti sa drugim ljudima u sličnim problemima, onda se i vi možete uključiti u ovaj projkat. Pošaljite je za objavljivanje (bilo anonimno, bilo pod pseudonimom, bilo pod pravim imenom) i tako dajte svoj doprinos ovom projektu, na email adresu:

eknjigekontakt@gmail.com


PAŽNJA: Tekstovi koje sadrži ovaj sajt, nisu potekli iz medicinske nauke, niti su ih pisali stručnjaci neuropsihijatri. Oni su zbir ispovesti i iskustava osoba koje su, u jačoj ili slabijoj meri, prošle kroz nevolje anksioznosti i depresije, te se mogu se smatrati subjektivnim doživljajima.

SVI SIMPTOMI ANKSIOZNOSTI

OPŠTI ANKSIOZNI SIMPTOMI:

  • preterana, trajna briga i napetost (glavni simptom)
  • nerealna slika problema
  • nemir ili osećaj da ste “na ivici”
  • razdražljivost
  • napetost u mišićima
  • glavobolje
  • znojenje
  • poteškoće u koncentraciji
  • mučnina
  • česti odlasci u toalet
  • umor
  • problemi sa spavanjem

Strahovi:

  • konstantan osećaj o preplavljenosti strahom
  • strah od smrti i umiranja
  • strah od gubitka kontrole („ludila“)
  • strah od nečeg neizbežnog što dolazi
  • strah da činite greške ili ispadnete glupi pred drugima
  • strah od padanja u nesvest
  • strah da gubite razum
  • iracionalni strahovi od stvari, objekata, situacija ili okolnosti
  • strah od normalnih stvari, neobičnih osjećaja i emocija, zastrašujući osećaji i misli
  • povećana svesnost sebe, ili samosvest
  • strah od toga da više nikada nećemo biti kao pre
  • povećan strah šta ljudi misle o vama
  • strah od javnih prostora
  • strah da ćete biti zaglavljeni u prostoriji bez izlaza
  • strah od pronalaska WC-a ili mesta gde bi se osećali dobro zbog samoće
  • strah da se mora sediti blizu izlaza iz prostorije, automobila i sl.

a tu su i hipohondrija i stalna zabrinutost

  • zbog straha od iznenadne smrti
  • zbog toga da imate neizlečivu bolest
  • zbog srčanog udara
  • zbog preranog umiranja
  • zbog nesvestice u javnosti
  • zbog otežanog disanja
  • zbog gubitak dodira sa stvarnošću
  • zbog toga da ćete se ugušiti
  • zbog straha od samoće
  • itd...

SPOREDNI SIMPTOMI MOGU BITI MENTALNI I TELESNI.

MENTALNI SIMPTOMI:

  • mnogi nerazumni strahovi
  • “magla” u glavi, poteškoća u koncentraciji
  • "deja vu" – česti osećaji da vam se nešto već proživljeno
  • osećaj naglog propadanja kroz podlogu na kojoj se stoji
  • poteškoće u praćenju razgovora i u formiranju misli
  • prevelika svesnost sebe koja uzrokuje mentalnu odsutnost (trebali biste živeti u trenutku)
  • življenje u budućnosti ili prošlosti umesto u sadašnjosti
  • strah od gubitka kontrole
  • manjak smirenosti, lako vas je isprovocirati
  • osećaj nadolazeće katastrofe
  • konstantna briga da ćete se negde osramotiti
  • poteškoće u učenju novih stvari
  • slabo kratkotrajno pamćenje (šta ste juče jeli, ili radio prošle sedmice)
  • ponavljanje istih misli stotinama puta
  • osećaj kao da nosite “svet” na svojim ramenima
  • česti strahovi od raznih bolesti ili od prerane smrti
  • promene raspoloženja
  • zarobljenost u svojoj glavi
  • lako vas je uplašiti
  • strah od svega
  • promijenjena stvarnost, svest ili osećaj isključenosti od sveta
  • depersonalizacija (osećaj nestvarnosti sebe)
  • derelaizacija (nestvarnost sveta, drugih ljudi, predmeta...)
  • nemogućnost koncentracije, kratkoročni gubitak pamćenja
  • poteškoće u razmišljanju, govoru, formiranju misli, praćenju razgovora
  • dezorjentacija
  • osećaj da je sve nekako krivo, drugačije, strano, čudno ili neobično
  • osećaj nestvarosti svega
  • osećaj stalne preplavljenosti, ili da se previše toga treba napraviti
  • noćne more, noćni strahovi, ružni snovi
  • stalno ponavljajuće misli, ili irazgovor „sa sobom“
  • problem pamćenja novih informacija
  • problem prisećanja što se dogodilo pre par sata, dana, sedmica
  • misli koje su „zaglavljene“ u glavi, mentalne slike, koncepti, pesme, melodije koje su „zaglavljene“ i ponavljaju se iznova i iznova
  • osećaj „zaglavljenosti“ u vlastitom umu
  • zarobljena anksioznost, strah ili očekivanje
  • "senzacije propadanja", osećaj da propadate u podlogu ili padate iako stojite mirno
  • osećaj da je celi svet na tvojim ramenima
  • osećaj da se pod podiže/spušta bez razloga

San:

  • poteškoće pri usnivanju ili zadržavanju sna
  • osećaj neprijatnosti i gušenja u ležećem položaju
  • strah od prestanka disanja u snu
  • noćne more
  • konstantni bizarni, strašni ili lucidni snovi
  • zvukovi koji vas bude iz sna
  • nesanica ili buđenje u sred noći
  • buđenje uz panični napad
  • teška jutra posle buđenja, osećaš se gore

TELESNI SIMPTOMI:

  • problemi sa alergijama i osetljivosti na razne hrane
  • tupi bolovi u leđima i mišićima, kao da vas celo telo boli
  • bol i stega u grudima
  • jaki i oštri impulsi kroz celo telo
  • protezanje nogu, uz grčeve i bolove mišića
  • hronični umor, brzo umaranje
  • bledoća, bledilo, gubitak boje u licu ili na koži
  • crvenilo lica, crvenilo na telu, naglo crvenilo
  • nespretnost, problemi sa koordinacijom pokreta
  • naleti hladnoće, teško vam se zagrejati
  • utrnulost u predelu polnog organa
  • često mokrenje
  • problemi sa probavom
  • povraćanje pod velikim psihičkim stresom
  • slab apetit ili bezukusnost hrane
  • prejedanje slatkom hranom (jedenje radi utehe)
  • ubrzan rad srca bez nekog očitog razloga
  • noćno znojenje, buđenje u znoju
  • utrnutost pojedinih delova tela
  • seksualna nezainteresiranost/disfunkcija
  • kratkoća daha, ne možete udahnuti do kraja
  • alergijski problemi, pojačanje alergija (povećan broj, osetljivost, reakcije, produženje reakcije)
  • bolovi u leđima, ukočenost, tenzija, pritisak, grčevi, zategnutost u leđima ili leđnim mišićima
  • bolovi u telu, kada celo telo deluje bolno ili natečeno, osećaj kao da je celo telo pod modricama
  • "sevanje" kroz telo
  • drhtavica celog tela
  • povećavanje i snižavanje telesne temperature, ili podignuta/snižena temperatura tela
  • osećaj da koža „gori“, svrbež kože, osećaj da se koža gužva, osetljivost kože, gubitak osećaja u koži
  • osećaj da u području lica, vrata, ušiju, temena ili ramena koža „gori“
  • „peckanje“ u stopalima, tabanima, rukama, prstima, rukama i nogama
  • bol u grudima, osećaj da su grudi sužene
  • osećaj gušenja
  • hronična iscrpljenost, preteran umor, „potrošenost“
  • nespretnost, osećaj nespretnosti, poremećena koordinacija udova ili tela
  • hladni trnci, osećaj hladnoće
  • nedostatak slatkoga, slatkiša, čokolade, obično jaka potreba za slatkim
  • ošamućenost
  • osećaj električnih šokova u tijelu
  • preteran višak energije, osećaj da se ne možete opustiti
  • osećaj da ćete pasti ili se onesvestiti
  • simptomi slični prehladi i gripu, malaksalost, osećaj da si bolestan, kao da se razbolevaš od gripa
  • često mokrenje
  • plapitacije (kada osjećate otkucaje srca), ubrzan rad srca
  • hiperaktivnost, višak energije, energija koju uzrokuje nervoza
  • povećan ili smanjen libido
  • infekcije, povećane ili stalne infekcije
  • mišići koji se „trzaju“, vibriraju ili se tresu pri pokretima
  • mučnina i povraćanje
  • bolovi u vratu, leđima i ramenima, osećaj ukočenosti, tvrdoće
  • znojenje u snu, buđenje u znoju, konstantno znojenje u snu
  • nedostatak energije, osećaj letargije, umor
  • osećaj „tuposti“
  • konstantna napetost mišića, ukočenost mišića
  • srce koje „juri“, osećaj da srce lupa prejako
  • osećaj pritiska u rebrima, osećaj da je nekakav obruč oko rebara i da se steže
  • seksualna disfunkcija, seksualna nezainteresiranost
  • preskakanje srca
  • nekontrolisano znojenje
  • osećaj škakljanja po cijelom tijelu
  • gubitak kilograma
  • debljanje

Glava - simptomi teskobe koji se odnose na glavu:

  • magla u glavi
  • peckanje, svrbež, ili „tijedno“ tjeme
  • zbunjenost
  • česte glavobolje, migrene
  • osećaj da je obruč koji steže oko glave i stvara pritisak
  • "zapovi" – strujni udari u glavi
  • bezosećajnost
  • bolovi u licu
  • gubitak kose, prorijeđivanje kose, ili pramenovi kose otpadaju
  • osećaj kada zatvoriš oči da počinješ ili ćeš krenuti napred (plutanje)
  • otečena donja vilica koja podsjeća na zubobolju
  • vrtoglavica, osećaj praznine u glavi
  • teškoće pri govoru, pomicanju usta, poteškoće pri koordinaciji usta i jezika
  • probadajući bolovi, ili čudan pristisak u vratu, glavi ili licu

Vid:

  • čudan, zamućen ili maglovit vid
  • suve, prevlažne ili oči koje konstantno peckaju ili svrbe
  • tikovi očima
  • vidite stvari koje nisu tu, na ivici vidnog polja
  • bleskanje, zvezdice pred očima
  • osetljivost na svetlo
  • bleskovi kada su oči zatvorene
  • gubitak vida za „prostornost“

Sluh:

  • osećaj da je nešto zapelo u uhu, da je ušni kanal začepljen ili blokiran, i ne može se očistiti
  • oslabljen sluh, često ili povremeno oslabljen sluh ili gluvoća na oba uha
  • zvonjava u uhu, čudni zvukovi u uhu, zvukovi u glavi
  • pulsiranje u ušima, odjekivanje u uhu
  • škakljanje ili svrbež u uhu do kojega se ne može doprijeti

Simptomi teskobe u grudima:

  • grčevi u prsima, „treperenje“ u grudima, osećaj da grudi vibriraju
  • bolovi u grudima ili osećaj nelagode
  • zabrinutost za srce
  • osećaj da se morate naterati da dišete
  • osećaj da teško dišete, kratkoća daha
  • često „hvatanje“ vazduha
  • prebrz i prejak rad srca, ubrzani otkucaji
  • neravnomeran rad srca, preskakivanje ili propušteni otkucaji, škakljanje u grudima koje vas tera da kašljete
  • prejaki otkucaji, osećaj da srce želi iskočiti vani

Usta/stomak:

  • čudan miris iz usta
  • peckanje u ustima, osećaj da vam u ustima gori, škaklje, da vas bocka iglicama, ili sve zajedno
  • peckanje na jeziku
  • zatvor
  • proliv
  • suva usta
  • nemogućnost gutanja, strah da će nešto zapeti u grlu
  • osećaj da je jezik netečen
  • nedostatak osećaja ukusa i apetita
  • "knedla u grlu", usko grlo, nešto zaglavljeno u grlu
  • trzanje mišića usta
  • škripanje ili stiskanje zuba zbog napetosti mišića u čeljusti
  • zvukovi iz grla ili iz usta kada pomičete vilicu ili usta
  • "klikanje" kostiju prilikom pomicanja usta/grla
  • nervoza želuca, nadutost
  • povraćanje
  • zatvorenost stomaka, opstipacija

SIMPTOMI OPSESIVNO-KOMPULZIVNOG POREMEĆAJA (OKP)
(koji, takođe spada u anksiozne poremećaje)
Tu spadaju pajava nametnutih misli, nagona, scena i slika:

  • strah od gubitka kontrole i pojave "ludila"
  • sklonost ka simetriji i pravilnom rasporedu predmeta
  • strahovi od zaraze dodirivanjem predmeta
  • patološki strahovi od nepostojećih i malopretećih opasnosti
  • sakupljanje nepotrebnih stavri i čuvanje starudije
  • strah od religioznog skrnavljenja i bogohuljenja
  • strah od neprimerenog seksualnog odnosa
  • strah da će povrediti osobe slabije od sebe
  • strah da će povrediti svoju ili nečiju decu itd.

Posebnu zamku u OKP-u, čini osećaj stida i sramote zbog ovih stanja, usled čega osoba još više pati u sebi, čime dalje povećava depresiju.
Obrnuto, smanjnjem depresije, dolazi do poboljšanja stanja, čime se OKP smanjuje.

Anksiozni poremećaj često ima sličnosti sa paničnim stanjima, opsesivno kompulzivnim poremećajem ličnosti(OKPL), fobijama, a nekada i kombinovane probleme uzrokovane drogama ili alkoholom.

OPREZ: simptomi ansioznosti su relativno bezopasni, ali su mnogobrojni a neki od njih se podudaraju sa simptomima drugih ozbiljnijih bolesti, tako da je potrebno povremeno kontrolisati zdravlje kod lekara.

Trauma i noć koja ne može da se zaboravi

Sedeo sam sam na trosedu i listao kanale na televizoru. Tada je postojalo svega nekoliko televizijskih kanala. Nije bilo ničega posebno zanimljivog, iako sam pokušavao da pronađem neku dobru emisiju ili film. Već mi je postalo dosadno da tako uzaludno menjam kanale, pripremao sam se da ugasim televizor, kada mi je, u poslednjim trenucima, na jednom kanalu, pažnju privuklo nešto sasvim neobično. Slike koje su mi se pojavile pred očima bile su za mene neverovatne. Zapravo, bile su mi užasne. Zastrašujuće užasne.
Bile su to slike sijamskih blizanaca. U toku je bila emisija o njima, na kojoj su prikazujući svakakve primere spojenih, telesno priraslih blizanaca, govorili o njihovom nastanku, njihovim životnim problemima, pokušajima hirurških intervencija odvajanja tela i sličnim stvarima.
Ispred mene su se ukazivale slike i snimci, uglavnom polugolih tela, braće i sestra koji su imali spojene, ruke ili noge ili oboje. Još gore, neki su imali zajedničku kičmu ili glavu. Ličili su mi na kreature iz najgoreg košmara. Dva bića spojena u jedno, koje je osuđeno da se muči i rastrže doživotno.
Do tada nisam ni znao šta su to sijamski blizanci. Ranije sam čuo za taj pojam "sijamskih blizanaca" i zbog nečega verovao da je to termin iz psihologije, to jeste onaj fenomen blizanaca koji su nekako telepatski povezani. Ni slutio nisam da takvo nešto postoji na svetu. Ta jadna bića mučila su se spojena jedno za drugo, nekako gmižući prostorom i kroz život. Sigurno je da sam ja bio od onih koji kod kojih postoji razne odbojnosti, strah i gadljivost, prema telesnim anomalijama i deformacijama, i kod ljudi i kod životinja. Cela svest i logika bili su mi iz temelja uzdrmani i raznešeni pred činjenicom da takvo nešto neprirodno stvarno postoji a ja sam upravo gledao u to.

Dobro sam znao da su ta jadna bića patila (emisija je većim delom o tome i govorila) ali sam opet u njima video nakaznost i odvratnost. Jeza od njih me je obuzimala tako jako da sam sedeo potpuno paralisan, nemoćan i da promenim kanal, iako sam to želeo. Međutim, bio sam skamnjen, kao oduzetih ruku gledao sam u ekran sa koga se užas prenosio po meni. Neshvatljivo grozno mi je bilo do kojeg stepena izobličenosti je išla priroda. Za mene je bilo bolesno čak i kada bi neko nacrtao takav neukusan crteža a kamoli stvarno rođena ljudska bića takve sudbine i deformiteta.

Neka mi ta jadna bića oproste na ovim rečima jer ću i ja uskoro na neki način da postanem deo njihove patnje.

Emisiju sam protiv svoje volje odgledao do kraja. Trebalo je da prekinem gledanje već na početku ali me je oduzetost zbog strašnih prizora u tome sprečila. Nakon emisije, uspeo sam dosta brzo da se priberem i okrenem kućnim poslovima, samo da ne bih puno mislio o viđenim užasima. Ostatak dana i veče proveo sam uobičajeno, nakon što sam večerao i još malo posedeo, otišao sam u krevet.

Ali u krevetu, umesto dolaska sna, počelo je da mi se dešava nešto čudno. Ni sam nisam znao šta je sa mnom ali kao da je nešto strujalo mi telom, nešto kao slaba drhtavica. Jedva osetna i kratkotrajna. Ništa me nije bolelo ali opet nešto nije bilo u redu. Nakon toga, osetio sam da mi se mišići na nogama nadimaju. Sa njima pomalo i mišići na rukama ali na nogama znatno više. Nadimanje je postajalo sve jače, da sam morao ustati u sedeći položaj a zatom skupiti noge i zatezati i grčiti mišiće da ne popucaju kao baloni. Delovalo je zaista tako, kao da mi nešto snažno naduvava mišiće kao balone, do ivica pucanja. Tako su, u talasima, stalno mi se mišići napumpavali ni sam ne znam čime, iznova i iznova. Počela je da me hvata panika, srce mi je lupalo snažno, skoro kao da imam aritmiju. Pitao sam se kakva je ovo bolest? Šta se sa mnom dešava?
Hoću li umreti?
Kao u većini slučajeva anksioznih napada koji kada mi se dešavaju, nisam tražio pomoć i otkrivao šta mi se događa. Sedeo sam u mraku nadajući se da će proći samo od sebe. Ali nije prolazilo. Iako nije mnogo bolelo, patnja i strah su se povećavali. Zbog toga mi se činilo da ću umreti u najgorim mukama.
Do jutra je bilo jako dugo, ni ponoć još nije bila prošla. Kako bi sebi olakšao stanje u kojima sam se nalazio, pokušavao sam da se njišem i ljuljam u sedećem položaju. To mi je vrlo malo pomagalo. Telo kao da više nije bilo moje, kao da je želelo da odbaci moju kontrolu nad sobom. Novi naleti na mišiće ponavljali su se iznova.
Bivao sam sve uplašeniji. To nisam više bio ja, to je bilo nešto neopisivo loše.
Od straha i užasa sam zaplakao. Suze su mi tekle niz lice a taj plač je predestavljao moju predaju bolesti i smrti. Nisam mogao dalje. Osećao sam samo tugu u sebi i plakao.
Nedugo zatim, posle tog očajnog plača od nekoliko minuta, suze su stale. Strah i užas u meni su nestali, nalazio sam se u nekom praznom i tupom stanju. Tada sam osetio kako se snaga onoga što mi napinje mišiće se smanjuje, opada. Pojavila se nada da će me prestati.
Počelo je da prolazi i splašnjava. Ne tako brzo i lako ali stanje se ipak nekako smirivalo.
Kasnije je i prestalo. Procenio sam da je od početka do kraja napada prošlo dva sata, dva teška sata. Možda je bio i kraće vreme ali mi se činilo da je trajalo dobrih dva sata. Bilo je to veliko olakšanje ali je u meni zbog pretrpljene muke nastupila utučenost i ozlojeđenost kakve nisam poznavao. Posle nekog vremena, nekako sam i zaspao.

Sutradan i narednih dana, imao sam veliku upalu mišića, zbog čega mi je hod bio težak i bolan. Međutim, strah je bio najgori. Šta se to dogodilo, hoće li da se ponovi, koja je to bolest? Bio sam slomljen i depresivan. Zbog toga bi mi srce počinjalo da snažno lupa. Primetio sam da mi ruke i noge počinju da se tresu... Šta da uradim?

Prošlo je tako više od mesec dana a ja sam još jednako patio. Pojavila se hipohondrija, uplašenost od raznih strašnih bolesti koje sam listao kroz glavu. Izgledalo mi je je nemoguće da nakon onakvog napada i džumbusa u telu mogu biti još zdrav. Nešto je tu moralo postojati.
Nikada se nikome ne žaleći, u sebi sam proživljavao tešku muku. Problem je bio u tome, što pored svoje zatvorene prirode, nisam znao ni odakle tačno da krenem. Ono što bih nekome trebao da objasnim moglo je biti bilo šta, od stresa (za koji nisam verovao da može imati tako strašnu posledicu), do ozbiljnog oboljenja. Loše je bilo i to da oko sebe tada nisam imao mnogo edukovanih ljudi, niti bilo koga sa znanjem iz zdravstvene struke.

Najzad, ne izdržavajući strahove i patnju, odlučio sam da zatražim pomoć lekara. Lekar opšte prakse preporučio mi je odlazak kod neuropsihijatra. Tako sam po prvi put otišao kod neuropsihijatra. Tamo mi je određena dijagnoza anksiono-depresivnog stanja i prvi put propisane antidepresivne tablete. Imao sam tada 23 godine. Tada sam zvanično postao postao registrovani pacijent. Početak karijere u druženju sa neuropsihijatrima.

Napad grčenja i nadimanja mišića desio mi samo jedanput u životu pre više od dvadeset godina i nikada se više nije ponovo. Istina često imam napetost i slabost u mišićima, ponekad me oni i bole ali nikada se nije ponovilo ono nadimanje u njima kao da će pući. To je dobra i srećna okolnost, mada ne postoji ništa što će učiniti da zaboravim tu noć koja se ne može zaboraviti.
I dalje, pri svakom slučajnom susretu sa slikama sijamskih blizanaca, stresem se i počinjem da se osećam mučno kao od nesvestice, sa tom razlikom da zbog prvog iskustva, odmah bežim da se sklonim zatvaranjem očiju. Trauma koju sam doživeo onoga dana, još postoji u meni i uvek će postojati.

Moraš se kriti

Pored unutrašnjih muka i haosa, koje stalno nosiš u sebi kao posledicu anksioznosti i depresije, svemu se nadodaju i spoljašnje nevolje, koje još više otežavaju stvari. Živimo na Balkanu gde psihijatriju nazivaju ludarom a mentalno bolesne ljude ludacima i mentolima.

Ako se nekako moraju podnositi stalne krize i naopaka država, u kojoj generacije poštenih ljudi propadaju, zar baš i mentalitet sredine mora biti tako grub prema osobama sa psihičkim problemima?
Okolina ne štedi psihički nesrećne i odbacuje ih, ona nastoji da ih proglasi neuračunljivim i neupotrebljivim za život. Ako posećuješ psihijatra za naš narod si otpisan, u najmanju ruku "puko" sa živcima i pameću, tako da ne dolaziš u obzir za bilo kakve ozbiljne poduhvate ni poslove. Gore od toga, je što postoje oni koji vole da se rugaju i ponižavaju nesrećnike sa psihičim smetnjama a najgori su oni koji hoće da ih maltretiraju i iživljavaju se nad njima, kada im se ukaže prilika. Ni takvih nije malo.
Zbog toga okolina ne sme zna ništa loše o tvom psihičkom stanju, moraš biti čvrst kao beton i ponašati se da je sve u najboljem redu.

Dobijem uput kod neuropshijatra koji se, isto, nalazi u našem domu zdravlja. Da bi došao do njega, u zakazanom terminu, moram da prođem kroz čekaonicu doma zdravlja i iz nje direktno uđem u odeljenje, na kome velikim slovima piše PSIHIJATRIJA. Stolice u čekaonici gledaju tačno prema tom natpisu a na njima uvek može sedeti neko iz komšiluka ko te lično poznaje. Ako te spazi da ideš na PSIHIJATRIJU, gotov si, razglasiće svakom živom. A jednom kada pukne glas "da sa njim nešto nije u redu i da se leči na PSIHIJATRIJI" doživotno si obeležen kao ludak ili nervni bolesnik kojeg treba izbegavati.

Kod neuropsihijatra si išao zbog puno lakših stvari od toga, ali će se tvoja depresija udesetostručiti kada komšiluk sazna za tvoje smetnje i počne se baviti tvojom dijagnozom. Od tada si završio sa svojim reputacijom normalnog čoveka i teško da ćeš nešto dobro doživeti od komšiluka.

Davno otkrivena istina je da u takvim komšilucima, postoji mnogo njih koji su pacijenti psihijatrije ali se dobro sakrivaju. Kad pogledaš, rekao bi da niko iz komšiluka, nikada nije bio kod neuropsihijatra, svi su potpuno zdravi i to doživotno. Pored njih psihijatrije bi odavno bile zatvorene.

Ustvari, broj onih koji imaju slične ili još veće probleme oko tebe uopšte nije mali. Podaci kažu da se u ovoj državi godišnje popije nenormalno veliki broj sedativa i antidepresiva. Piju se kao u kafani i restoranu umesto jela i pića. Ko ih toliko popije? Komšiluci koji pucaju od zdravlja?

Kažu da ne postoji potpuno zdrav čovek, postoje samo nepregledani. I fizički i psihički. Mi koji se lečimo na psihijatriji smo manje-više pod kontrolom ali šta je sa onima koji se skrivaju? Među njima postoje i opasnih manijaci za koje se saznaje prekasno, kada počine teška okrutna dela. Koliko ih okolina primorava da svoje zlo dobro kriju u sebi, sve do trenutka kad se ono otme kontroli?
Zar oni zdravi koji ponižavaju i maltretiraju ljude sa psihičkim probelmima nisu najveće psihopate?
Ko je na ovom svetu stvarno normalan a ko nije?

I tako, uzimam novi uput za neuropsihjatra i spremam se da prođem kroz čekaonicu, koja se nalazi ispred prolaza za PSIHIJATRIJU. Primetio sam da tamo na neophodni lekarski pregled za vozačke dozvole, dolaze zdravi ljudi koji sa sobom nose papire od lekarskog uverenja. Imitiram njihov status i sa sobom u rukama nosim neki papir, kako bi posmatrači i komšije pomislili da idem tamo zbog vozačke dozvole. To mi je slamka spasa za koju se grčevito držim.
Za sada, u komšiluku ne znaju da idem kod neuropsihijatra.
Ne smem da pomislim šta me čeka ako jednom otkriju...

Jedna priča o velikoj hrabrosti i suočavanju sa strahom

O napadajima panike znam toliko da sam razmišljala zaštiti autorska prava.
Prošla sam sve uobičajene momente koji prate tu prekrasnu pojavu.
Prvih desetak puta sam mislila da je gotovo, evo ga srčani, di sad u pizdu materinu, toliko toga još nisam obavila, zbogom svijete, umirem.
Negdje tamo šesti ili sedmi put mi je stvarno postala tlaka(pritisak) otići na hitnu pa opet ne umrit.
Ono, daj više da ciknem, naporno mi je i neugodno.
U periodu kad je bilo najgore, na poslu ispred tebe minimum dvadeset ljudi, ti sa zaleđenim osmijehom i filmom u glavi kako ćeš se samo srušit tu i tada i sa ogromnim porivom da trčiš, da pobjegneš iz svoje kože, što dalje.
Pa onda kažeš: "van moment pliz", i odeš se raspast iza zida.
Najbolji prijatelj ti je Helex (Xanax, Ksalol), i izaći možeš i bez gaća ali bez njega nikako.
Odlasci u spizu(u tržnicu zbog nabavke) noćna mora. Skužiš da ne možeš, pa ostaviš onu košaru negdje na podu i zadnji atom snage usmjeriš na izlazak iz tog pakla.
Zajeb je što taj pakao nosiš sa sobom i broj situacija i prostora koji ga trigiraju samo raste. Trajalo bi do sutra da ih nabrajam.
Dodatna otežavajuća okolnost je što te oni najbliži kojima kažeš što se dešava, ne dožive ozbiljno.
Pogotovo ako si kao ja, tip koji će atomsku bombu prikazati kao krafnu sa cokoladnom glazurom.
Panika rijetko dođe kad nam je loše. Adrenalin te nosi, gutaš stres i živiš život.
To vam je kao da u sudoper bacate ostatke hrane i smeće. Cijevi se začepe, i onda jedan dan, kad mislite da ste sve sredili i očistili, uzdahnete i duboko izdahnete.
U onaj sudoper pustite samo dvije kapi čiste i bistre vode, i sve izbije na površinu.
Poplavi cijela jebena kuhinja, stan, kuća, planeta.
Strah se hrani strahom, i ja sam se u jednom momentu toliko umorila od svakodnevnog umiranja da sam rekla: "okej madrfakr", ubit ćeš ili ti mene ili ja tebe.
Nisam popila Helex, nisam ga čak ni ponijela, sjela u auto i odvezla se u onaj jbn siti centar.
Na ulazu sam naglas rekla: ajmo kurvin sine, čekam te.
I došao je. Silovito. Urlajući. S toljagom u ruci.
Dođi, mater ti jebem!
Pokušavala sam disati, zanemariti zujanje u ušima i držala se za sve čega sam se mogla dokopati. Ljudima sam vjerovatno izgledala ko sumanuta narkomanka, ali me prvi put u životu nije bilo briga. Bila je to moja bitka za Staljingrad.
Ko i svaki nasilnik, ustuknuo je. Udarci su bivali sve slabiji i slabiji i nakon sat vremena je odustao.
Bila sam premorena, ko da sam izašla iz ringa sa Tajsonom, ali na taj osjećaj sam već bila navikla.
Ono što je bilo drugačije i što je sve promijenilo, je činjenica da mu nisam predala meč i da me nije nokautirao.
Pet godina je prošlo od te žute srijede u sitija.
Nisam se instant izliječila. Napadaji panike i anksioznost su akutna stanja, i uvijek su negdje u pripravnosti i vrebaju.
Tu i tamo mi se opet prišuljaju. Samo, sada ih nanjušim. Točno osjetim. I fino ih dočekam. Ko tetu iz Njemačke.
Ma ko je to meni došao?!
Prodišem, malo se popričamo, i svako na svoju stranu.
Zašto se sprdam s takvim stvarima? Zato što one bježe od humora. Zato što humor izaziva osmijeh, a osmijeh tjera strah.
Što ako moja bruka u zahodu siti centra, pomogne barem jednoj osobi da se osjeća manje loše, "maj vrk iz dan".

I sljedeći put, kad krene napadaj panike, jebi mu mater.
Probaj, nemaš sta izgubiti.

(preuzeto sa interneta)

Pogrešna dijagnoza

Drage žene, moram podijeliti sa vama nešto što će možda nekome i pomoći.
Prijateljica iz djetinstva se zadnjih par godina borila sa raznim strahovima, halucinacijama, depresijom, postala je druga osoba, jedva smo komunicirale.
Jednostavno smo svi imali osjećaj da je odsutna, bolno je bilo gledati je kako propada i pati, a takođe i roditelji, brat, svi su bili umorni od svega.
Prošle godine udala se i ostala trudna, mislila je da će biti lakše, i prije dva mjeseca porodila se hitnim carskim, bebica mora na razne terapije...
Njoj(porodilji) još gore, ne želi da uzme bebu, muž odlazi jer mu je dosta svega, majka uzela bolovanje da brine o bebi...
Prestala se i meni javljati 😥.
Zabrinula sam se, trajalo je to nejavljane skoro eto dva mjeseca, i neki dan vidim ona me zove.
Ne mogu da vjerujem. Javim se onako u strahu i čujem nju svu veselu (zvučala je kao "ona stara" osoba, vedra i sretna).
Ispriča mi da je završila na psihijatriji i dobila odgovarajucu terapiju, i da se ponovo osjeća kao živa osoba.
Svih ovih godina primala je pogrešnu terapiju!
U glavi joj je stalno bio suicid i da želi umrijeti. Pogrešna terapija je mogla koštati života, porodice...
Ne mogu vam opisati koliko sam sretna zbog nje, njenog djeteta, roditelja.
Ovo nam je škola, da ukoliko uzimamo terapiju, mora biti bolje, ako ne pomaže, moguće je da nismo ljekaru rekle sve simptome, i da je on donio pogrešnu dijagnozu.
Ona je živjela u paklu, a sada kaže da ne osjeća ni malo straha, nema problem sa disanjem, pritiskom, nesanicom i ponovo je ona žena koja je nekada bila.
Pozdrav 🧡🧡

DNEVNIK DEPRESIJE


nepomičnost

Ležim na krevetu kao paralisan i dugo buljim u jednu tačku ispred sebe.
Nemam volje ni da se pomerim, čak ni da mrdnem malim prstom na ruci. I očne jagodice su mi ukočene, kao umorne za pomeranje pogleda na bilo koju stranu.
Nepomičnost u kojoj se nalazim je novi napad depresije koja me ovih dana zahvatila. I ranije mi se depresija ispoljavala kroz bezvoljnost za pokretanjem i bavljenje bilo kakvim stvarima ali danas je baš udarila. Toliko sam bespomoćan da je mala razlika između mene i mrtvog čoveka, čini se da je ona jedino u tome što se ja još ubrajam u žive ljude.
Živim kao samac i trenutno niko nije tu da mi pomogne a ja ne mogu ni da se pomerim. Mada i da neko jeste tu, ne znam kako bi mu objasnio svoj problem. Možda da mu kažem: oprosti, treba mi malo energije za život, sve sam potrošio jer nisam gledao u kazaljku za merenje?
Ipak, užasno je ležati ovako bezvoljno i bespomoćno. Želim samo da se što pre izvučem iz ovakvog položaja. Ako se izvučem.
Uplašen sam od ovakvog stanja, od toga da će se ono još pogoršati, da ću biti još bespomoćniji i tako ležati danima zaboravljen. Možda će se pojaviti i problemi sa disanjem, sa kojima sam već imao strahove od gušenja i koji su u meni ostavili traume.

Sada bi mi dobro došli lekovi, jedan jak antidepresiv i oživeo bih. Ali treba se najpre podići, otvoriti fioku sa lekovima, pogledati šta je preostalo još od tih abnormalno potrošnih pilula, i bez vode, cimnuti njihovu gorčinu u sebe. Onda se prepustiti hemiji i čekati da prodišem.
Ipak, to mi je u ovom trenutku nemoguća misija, ravna ekspediciji na Južni pol, bez ikakvih prethodnih priprema.

Jedan prijatelj mi je pričao, kako on ode na trčanje i uvek se sa trčanja vrati dobro raspoložen. Trčanje mu pomaže da se razmrda i osveži dobrim raspoloženjem.
Kakva ironija, da i ja mogu da odem na trčanje ne bih bio u ovakvom stanju ali ja sam već u njemu i nemam pravo ni na izbor.
On kaže da mu i druge slične aktivnosti pomažu: sklekovi, dizanje tegova, igranje košarke, fudbala...
Naročito je korisno plivanje, to baš preporađa čoveka.
E, sa plivanjem bi mi najbolje bilo pokušati, da me do bazena doguraju u nekim invalidskim kolicima i onda istresu iz njih u vodu. Zaplivao bih i razmrdao se sigurno. A ako i ne bih, barem bi se udavio i završio sa ovom nepomičnošću.

Dobro znam da mi telo ima snage da ustanem, ali psiha(volja) mi je zakazala. Nedostaje mi želja koja bi me pokrenula.
Koliko su želje važne u ljudskom životu: dok ih ima, do tada ti se i živi! Ali depresija je crna nesreća, koja te poseče baš po željama i zacrni vidike.

Kada bi sada neko viknuo: požar! Ili kada bi mi se približavala vatra ili možda neka zmija, odmah bi skočio na noge kao na federima.
Kada bi, kao nekada u vojsci, onaj u vodničkoj uniformi, rano ujutro dreknuo: diž se! Sigurno bih odmah ustao i pokrenuo se. Tako bi čovek i od njihovih glupih komandi mogao imati nekakve koristi.

Mada, muka mi je od svih koji komanduju i zapovedaju, razni zapovednici koje sam imao kroz život i jesu me naterali u depresiju. Celog života, podređivali su me svojim propisima, naredbama, pravilima, zahtevima, zakonima i drugim prisilama, dok mi slobodno biće nije postradalo i duša se okovala. Oni dolaze u ime zakone i države, u ime boga, u ime ljudi, u ime ljubavi i svega drugoga i svi traže da im se bespogovorno povinuješ. Nikoga nisi prizivao, nikoga ovlastio, nikome dozvolio, nego ti se sami nameću. I to čak tvrdeći da je sve to za tvoje dobro, i celog sveta oko tebe.

Zahtevaju ti da postaneš poslušni robot, ne zanimaju ih izgovori ni opravdanja, hoće samo da se pogneš i prineseš svoju žrtvu koju ti traže. Ono opet, telo nekako izdržava ali duša i živci stradaju, troše se i pucaju čak i da su od čelika stvoreni. Tako ti na kraju slome slobodno biće a ako si osetljive prirode brzo i oboliš.

Napolju je lepo vreme, ni vruće ni hladno, svi zdravi ljudi su vani, grad je kao mravinjak. Kolika je to energije, koliko motiva, koji pokreću ljude da budu, kao nabujala reka koja teče i ništa je ne može zaustaviti. Samo mu ja dođem kao neka lokva ustajale vode, koja vremenom počinje da zaudara. Kako bi bilo dobro da odnekle i mene zahvati i ponese velika nabujala reka koja nikada ne staje. Da se ne razlikujem od drugih.

Svidela bi mi se i dobra bolnica. Ne kao one jadne i pretrpane koje su mi dostupne, nego jedna koja je kraljevski čista i mirna. Da ležim na krevetu, u nekoj njenoj provetrenoj i osvetljenoj sobi, uz lekara i bar dvoje raspoloživih bolničara, koji mi pružaju sve najbolje vrste medicinske nege.
Nešto slično onim hotelskim luksuznim apartmanima ali ipak da je to baš bolnica, u kojoj se oporavljam po najboljim svetskim metodama lečenja, i u kojoj se iz dana u dan podižem sve zdraviji. Kao oni prebogati muzičari i glumci koji su upali u depresiju, uprkos svoj slavi i bogatstvu koje imaju. Eto šta je čovek kada može da potone i u takvim uslovima. Misliš ima sve a on isti ili još gori nego ti.
Kako bih voleo da sam kao oni, da imam sva sredstva koja oni imaju na raspolaganju. Koliko bi mi novaca bilo potrebno za tretmane kao što su njihovi? To je nešto što nikada neću imati, što je opet razlog za još depresije.

Ono što bih najviše voleo, je da do takvog tretmana dođem bez ikakvog zamaranja, ijednog pitanja i procedure, samo da se nekako stvorim tamo na lečenju.

Da sada imam kokain, odmah bi ga uzeo! Nisam ga nikada probao ali priče kažu da bi gram toga praha napravio čudo od mene. Zbogom depresijo, neka carstvo lepote bude moj dom, barem za kratko. Frojd je uzimao kokain, mnogi veliki ljudi i stvaraoci su ga koristili i pomagao im je.
Ja nisam kao oni, jer sam beznačajan ali u ovom stanju kokain bi mi došao kao božije proviđenje. Možda, zbog svih lekova antidepresiva koje sam u životu istrošio, jedan gram tog praha me ne bi odveo pravo u ekstazu ali dva sigurno bi. Samo dva grama.
Zabranjen je zakonom ali sada da sam u mogućnosti naći vezu i kupiti ga - ne bih oklevao. Poslednje do čega me je trenutno briga, je to sa zakonom. Kada su zabranjivali kokain, nisu ni mislili na nesrećnike kojima bi on mogao biti trun spasa. Čak bi se kladio da su sa posebnim užitkom srezali nas depresivce, da bespomoćno svenemo, kao što vlasti to tiranski čine nad slabima od kada postoje.
Zamisli samo, šta su vlasti nad čovekom, vlasti nad tobom!

Gledam u sat, skoro će dva sata kako ležim nepomičan. Čini mi se da ležim mnogo duže, barem dva dana. Nije ni čudo, vreme najsporije prolazi bolesnicima a ja se osećam vrlo bolesno. Ustvari, jeza koja tiho kroz mene struji zbog osećaja bepomoćnosti, čini me pravim bolesnikom.
Ovako bespomoćnom, čini mi se da već zaboravio hodati, da su mi noge zauvek otkazale, da nikada više neću moći stati u uspravan položaj i hodati. Ako to želim, onda moram kao malo dete, učiti prve korake od početka.

Vreme je da se pokuša ustati, moram da se podignem na noge.
Ajde, želim to i moram to. Strah me je da mi zaista nije preostalo snage u nogama, da ću ovoga puta stvarno ostati nepomičan. Moram požuriti, ne treba čekati da me stigne još straha, moram mu pobeći!
Moram zaustaviti misli, moram se dati u akciju, dosta sa osećajima i strahovima, to ne vodi nikuda. Hajde nije ti ništa, nemoj biti kukavica! Odmah, sad!
Ne, ne mogu. Bar za sada. Kasnije ću pokušati ali sada ne mogu. Kasnije, to je izgovor.
Osećaj beskorisnosti u depresiji mi je u dobro poznat ali sada se osećam i gore od toga, nekako kao mrtav. Trebao bi nekako da oteram to mrtvilo, bar na kratko ali kako?
Jedini način za koji znam i u koji verujem, to je da nekim lepim stvarima ispunim ovaj mučenički život. Da mi one, kao sunce kad se pojavi sa zracima svetlosti usred naoblačenja, naprave život sunčevitim. Ali u stvarnosti, ja zapravo ne očekujem uskoro ništa lepo na pomolu.
Malo su prilike loše, a i dugo vremena koje imam iza sebe, bio sam pasivan, nisam činio ništa da bih se pokrenuo ka boljem i sada mi je to tako.
Kad sam već kod sunca koje obasjava i mazi svojim zracima, ono je zaista najbolji izvor lepote i energije. Ne valja kada je prejako i kada vrelinom peče sve ispod sebe ali kada je onako zlatno i nežno, stvarno je izvor života.
Pametni su bili oni narodi što su mu se klanjali i slavili ga kao božanstvo, mogli su da nauče kako da uživaju u njegovoj lepoti. Ne kao mi danas, koji slavimo nekakvog Isusa, pa ga gledamo u mukama raspetog na krstu i moramo da ga zamišljamo u nekom nebeskom carstvu, koje niko od živih nije video. Sve to je tako depresivno i morbidno, da te tera da razmišljaš samo o smrti i kraju.
Da slavimo sunce, mogli bi pod vedrim nebom igrati, pevati, brati cveće, i biti radosni samo zbog njega.
Da sam normalan, mogao bi biti srećan samo zbog sunčanih dana i kuda ćeš više! Da sam sunce izabrao za svoje božanstvo, sigurno bi bolje...
NA VRATIMA NEKO ZVONI!
MORAM ODMAH DA ODEM I OTVORIM!
OPA... evo ga! Na nogama sam. Bravo.
Bio sam u pravu, telo mi nije bilo slabo - samo volja!
I ta volja, pojavljuje se jedino kada se nešto mora!
Poluga "HAJDE MORAŠ", opet je uspešno odradila svoje. Uspeo sam da se podignem na noge skoro odmah, ali ne valja što sam to učinio pod moranjem.
Dugo već tako funkcionišem: odlažem i izbegavam sve što mogu, dok ne proradi "Poluga za pokretanje".
Do kada ću biti spreman obavljati samo ono što je neizbežno?
To nikako nije dobro jer vreme prolazi.
Život bi mi morao biti više od toga.
Idem da vidim ko je.