nepomičnost

Ležim na krevetu kao paralisan i dugo buljim u jednu tačku ispred sebe.
Nemam volje ni da se pomerim, čak ni da mrdnem malim prstom na ruci. I očne jagodice su mi ukočene, kao umorne za pomeranje pogleda na bilo koju stranu.
Nepomičnost u kojoj se nalazim je novi napad depresije koja me ovih dana zahvatila. I ranije mi se depresija ispoljavala kroz bezvoljnost za pokretanjem i bavljenje bilo kakvim stvarima ali danas je baš udarila. Toliko sam bespomoćan da je mala razlika između mene i mrtvog čoveka, čini se da je ona jedino u tome što se ja još ubrajam u žive ljude.
Živim kao samac i trenutno niko nije tu da mi pomogne a ja ne mogu ni da se pomerim. Mada i da neko jeste tu, ne znam kako bi mu objasnio svoj problem. Možda da mu kažem: oprosti, treba mi malo energije za život, sve sam potrošio jer nisam gledao u kazaljku za merenje?
Ipak, užasno je ležati ovako bezvoljno i bespomoćno. Želim samo da se što pre izvučem iz ovakvog položaja. Ako se izvučem.
Uplašen sam od ovakvog stanja, od toga da će se ono još pogoršati, da ću biti još bespomoćniji i tako ležati danima zaboravljen. Možda će se pojaviti i problemi sa disanjem, sa kojima sam već imao strahove od gušenja i koji su u meni ostavili traume.

Sada bi mi dobro došli lekovi, jedan jak antidepresiv i oživeo bih. Ali treba se najpre podići, otvoriti fioku sa lekovima, pogledati šta je preostalo još od tih abnormalno potrošnih pilula, i bez vode, cimnuti njihovu gorčinu u sebe. Onda se prepustiti hemiji i čekati da prodišem.
Ipak, to mi je u ovom trenutku nemoguća misija, ravna ekspediciji na Južni pol, bez ikakvih prethodnih priprema.

Jedan prijatelj mi je pričao, kako on ode na trčanje i uvek se sa trčanja vrati dobro raspoložen. Trčanje mu pomaže da se razmrda i osveži dobrim raspoloženjem.
Kakva ironija, da i ja mogu da odem na trčanje ne bih bio u ovakvom stanju ali ja sam već u njemu i nemam pravo ni na izbor.
On kaže da mu i druge slične aktivnosti pomažu: sklekovi, dizanje tegova, igranje košarke, fudbala...
Naročito je korisno plivanje, to baš preporađa čoveka.
E, sa plivanjem bi mi najbolje bilo pokušati, da me do bazena doguraju u nekim invalidskim kolicima i onda istresu iz njih u vodu. Zaplivao bih i razmrdao se sigurno. A ako i ne bih, barem bi se udavio i završio sa ovom nepomičnošću.

Dobro znam da mi telo ima snage da ustanem, ali psiha(volja) mi je zakazala. Nedostaje mi želja koja bi me pokrenula.
Koliko su želje važne u ljudskom životu: dok ih ima, do tada ti se i živi! Ali depresija je crna nesreća, koja te poseče baš po željama i zacrni vidike.

Kada bi sada neko viknuo: požar! Ili kada bi mi se približavala vatra ili možda neka zmija, odmah bi skočio na noge kao na federima.
Kada bi, kao nekada u vojsci, onaj u vodničkoj uniformi, rano ujutro dreknuo: diž se! Sigurno bih odmah ustao i pokrenuo se. Tako bi čovek i od njihovih glupih komandi mogao imati nekakve koristi.

Mada, muka mi je od svih koji komanduju i zapovedaju, razni zapovednici koje sam imao kroz život i jesu me naterali u depresiju. Celog života, podređivali su me svojim propisima, naredbama, pravilima, zahtevima, zakonima i drugim prisilama, dok mi slobodno biće nije postradalo i duša se okovala. Oni dolaze u ime zakone i države, u ime boga, u ime ljudi, u ime ljubavi i svega drugoga i svi traže da im se bespogovorno povinuješ. Nikoga nisi prizivao, nikoga ovlastio, nikome dozvolio, nego ti se sami nameću. I to čak tvrdeći da je sve to za tvoje dobro, i celog sveta oko tebe.

Zahtevaju ti da postaneš poslušni robot, ne zanimaju ih izgovori ni opravdanja, hoće samo da se pogneš i prineseš svoju žrtvu koju ti traže. Ono opet, telo nekako izdržava ali duša i živci stradaju, troše se i pucaju čak i da su od čelika stvoreni. Tako ti na kraju slome slobodno biće a ako si osetljive prirode brzo i oboliš.

Napolju je lepo vreme, ni vruće ni hladno, svi zdravi ljudi su vani, grad je kao mravinjak. Kolika je to energije, koliko motiva, koji pokreću ljude da budu, kao nabujala reka koja teče i ništa je ne može zaustaviti. Samo mu ja dođem kao neka lokva ustajale vode, koja vremenom počinje da zaudara. Kako bi bilo dobro da odnekle i mene zahvati i ponese velika nabujala reka koja nikada ne staje. Da se ne razlikujem od drugih.

Svidela bi mi se i dobra bolnica. Ne kao one jadne i pretrpane koje su mi dostupne, nego jedna koja je kraljevski čista i mirna. Da ležim na krevetu, u nekoj njenoj provetrenoj i osvetljenoj sobi, uz lekara i bar dvoje raspoloživih bolničara, koji mi pružaju sve najbolje vrste medicinske nege.
Nešto slično onim hotelskim luksuznim apartmanima ali ipak da je to baš bolnica, u kojoj se oporavljam po najboljim svetskim metodama lečenja, i u kojoj se iz dana u dan podižem sve zdraviji. Kao oni prebogati muzičari i glumci koji su upali u depresiju, uprkos svoj slavi i bogatstvu koje imaju. Eto šta je čovek kada može da potone i u takvim uslovima. Misliš ima sve a on isti ili još gori nego ti.
Kako bih voleo da sam kao oni, da imam sva sredstva koja oni imaju na raspolaganju. Koliko bi mi novaca bilo potrebno za tretmane kao što su njihovi? To je nešto što nikada neću imati, što je opet razlog za još depresije.

Ono što bih najviše voleo, je da do takvog tretmana dođem bez ikakvog zamaranja, ijednog pitanja i procedure, samo da se nekako stvorim tamo na lečenju.

Da sada imam kokain, odmah bi ga uzeo! Nisam ga nikada probao ali priče kažu da bi gram toga praha napravio čudo od mene. Zbogom depresijo, neka carstvo lepote bude moj dom, barem za kratko. Frojd je uzimao kokain, mnogi veliki ljudi i stvaraoci su ga koristili i pomagao im je.
Ja nisam kao oni, jer sam beznačajan ali u ovom stanju kokain bi mi došao kao božije proviđenje. Možda, zbog svih lekova antidepresiva koje sam u životu istrošio, jedan gram tog praha me ne bi odveo pravo u ekstazu ali dva sigurno bi. Samo dva grama.
Zabranjen je zakonom ali sada da sam u mogućnosti naći vezu i kupiti ga - ne bih oklevao. Poslednje do čega me je trenutno briga, je to sa zakonom. Kada su zabranjivali kokain, nisu ni mislili na nesrećnike kojima bi on mogao biti trun spasa. Čak bi se kladio da su sa posebnim užitkom srezali nas depresivce, da bespomoćno svenemo, kao što vlasti to tiranski čine nad slabima od kada postoje.
Zamisli samo, šta su vlasti nad čovekom, vlasti nad tobom!

Gledam u sat, skoro će dva sata kako ležim nepomičan. Čini mi se da ležim mnogo duže, barem dva dana. Nije ni čudo, vreme najsporije prolazi bolesnicima a ja se osećam vrlo bolesno. Ustvari, jeza koja tiho kroz mene struji zbog osećaja bepomoćnosti, čini me pravim bolesnikom.
Ovako bespomoćnom, čini mi se da već zaboravio hodati, da su mi noge zauvek otkazale, da nikada više neću moći stati u uspravan položaj i hodati. Ako to želim, onda moram kao malo dete, učiti prve korake od početka.

Vreme je da se pokuša ustati, moram da se podignem na noge.
Ajde, želim to i moram to. Strah me je da mi zaista nije preostalo snage u nogama, da ću ovoga puta stvarno ostati nepomičan. Moram požuriti, ne treba čekati da me stigne još straha, moram mu pobeći!
Moram zaustaviti misli, moram se dati u akciju, dosta sa osećajima i strahovima, to ne vodi nikuda. Hajde nije ti ništa, nemoj biti kukavica! Odmah, sad!
Ne, ne mogu. Bar za sada. Kasnije ću pokušati ali sada ne mogu. Kasnije, to je izgovor.
Osećaj beskorisnosti u depresiji mi je u dobro poznat ali sada se osećam i gore od toga, nekako kao mrtav. Trebao bi nekako da oteram to mrtvilo, bar na kratko ali kako?
Jedini način za koji znam i u koji verujem, to je da nekim lepim stvarima ispunim ovaj mučenički život. Da mi one, kao sunce kad se pojavi sa zracima svetlosti usred naoblačenja, naprave život sunčevitim. Ali u stvarnosti, ja zapravo ne očekujem uskoro ništa lepo na pomolu.
Malo su prilike loše, a i dugo vremena koje imam iza sebe, bio sam pasivan, nisam činio ništa da bih se pokrenuo ka boljem i sada mi je to tako.
Kad sam već kod sunca koje obasjava i mazi svojim zracima, ono je zaista najbolji izvor lepote i energije. Ne valja kada je prejako i kada vrelinom peče sve ispod sebe ali kada je onako zlatno i nežno, stvarno je izvor života.
Pametni su bili oni narodi što su mu se klanjali i slavili ga kao božanstvo, mogli su da nauče kako da uživaju u njegovoj lepoti. Ne kao mi danas, koji slavimo nekakvog Isusa, pa ga gledamo u mukama raspetog na krstu i moramo da ga zamišljamo u nekom nebeskom carstvu, koje niko od živih nije video. Sve to je tako depresivno i morbidno, da te tera da razmišljaš samo o smrti i kraju.
Da slavimo sunce, mogli bi pod vedrim nebom igrati, pevati, brati cveće, i biti radosni samo zbog njega.
Da sam normalan, mogao bi biti srećan samo zbog sunčanih dana i kuda ćeš više! Da sam sunce izabrao za svoje božanstvo, sigurno bi bolje...
NA VRATIMA NEKO ZVONI!
MORAM ODMAH DA ODEM I OTVORIM!
OPA... evo ga! Na nogama sam. Bravo.
Bio sam u pravu, telo mi nije bilo slabo - samo volja!
I ta volja, pojavljuje se jedino kada se nešto mora!
Poluga "HAJDE MORAŠ", opet je uspešno odradila svoje. Uspeo sam da se podignem na noge skoro odmah, ali ne valja što sam to učinio pod moranjem.
Dugo već tako funkcionišem: odlažem i izbegavam sve što mogu, dok ne proradi "Poluga za pokretanje".
Do kada ću biti spreman obavljati samo ono što je neizbežno?
To nikako nije dobro jer vreme prolazi.
Život bi mi morao biti više od toga.
Idem da vidim ko je.



ANKSIOZNOST I DEPRESIJA IZBLIZA