Trauma i noć koja ne može da se zaboravi

Sedeo sam sam na trosedu i listao kanale na televizoru. Tada je postojalo svega nekoliko televizijskih kanala. Nije bilo ničega posebno zanimljivog, iako sam pokušavao da pronađem neku dobru emisiju ili film. Već mi je postalo dosadno da tako uzaludno menjam kanale, pripremao sam se da ugasim televizor, kada mi je, u poslednjim trenucima, na jednom kanalu, pažnju privuklo nešto sasvim neobično. Slike koje su mi se pojavile pred očima bile su za mene neverovatne. Zapravo, bile su mi užasne. Zastrašujuće užasne.
Bile su to slike sijamskih blizanaca. U toku je bila emisija o njima, na kojoj su prikazujući svakakve primere spojenih, telesno priraslih blizanaca, govorili o njihovom nastanku, njihovim životnim problemima, pokušajima hirurških intervencija odvajanja tela i sličnim stvarima.
Ispred mene su se ukazivale slike i snimci, uglavnom polugolih tela, braće i sestra koji su imali spojene, ruke ili noge ili oboje. Još gore, neki su imali zajedničku kičmu ili glavu. Ličili su mi na kreature iz najgoreg košmara. Dva bića spojena u jedno, koje je osuđeno da se muči i rastrže doživotno.
Do tada nisam ni znao šta su to sijamski blizanci. Ranije sam čuo za taj pojam "sijamskih blizanaca" i zbog nečega verovao da je to termin iz psihologije, to jeste onaj fenomen blizanaca koji su nekako telepatski povezani. Ni slutio nisam da takvo nešto postoji na svetu. Ta jadna bića mučila su se spojena jedno za drugo, nekako gmižući prostorom i kroz život. Sigurno je da sam ja bio od onih koji kod kojih postoji razne odbojnosti, strah i gadljivost, prema telesnim anomalijama i deformacijama, i kod ljudi i kod životinja. Cela svest i logika bili su mi iz temelja uzdrmani i raznešeni pred činjenicom da takvo nešto neprirodno stvarno postoji a ja sam upravo gledao u to.

Dobro sam znao da su ta jadna bića patila (emisija je većim delom o tome i govorila) ali sam opet u njima video nakaznost i odvratnost. Jeza od njih me je obuzimala tako jako da sam sedeo potpuno paralisan, nemoćan i da promenim kanal, iako sam to želeo. Međutim, bio sam skamnjen, kao oduzetih ruku gledao sam u ekran sa koga se užas prenosio po meni. Neshvatljivo grozno mi je bilo do kojeg stepena izobličenosti je išla priroda. Za mene je bilo bolesno čak i kada bi neko nacrtao takav neukusan crteža a kamoli stvarno rođena ljudska bića takve sudbine i deformiteta.

Neka mi ta jadna bića oproste na ovim rečima jer ću i ja uskoro na neki način da postanem deo njihove patnje.

Emisiju sam protiv svoje volje odgledao do kraja. Trebalo je da prekinem gledanje već na početku ali me je oduzetost zbog strašnih prizora u tome sprečila. Nakon emisije, uspeo sam dosta brzo da se priberem i okrenem kućnim poslovima, samo da ne bih puno mislio o viđenim užasima. Ostatak dana i veče proveo sam uobičajeno, nakon što sam večerao i još malo posedeo, otišao sam u krevet.

Ali u krevetu, umesto dolaska sna, počelo je da mi se dešava nešto čudno. Ni sam nisam znao šta je sa mnom ali kao da je nešto strujalo mi telom, nešto kao slaba drhtavica. Jedva osetna i kratkotrajna. Ništa me nije bolelo ali opet nešto nije bilo u redu. Nakon toga, osetio sam da mi se mišići na nogama nadimaju. Sa njima pomalo i mišići na rukama ali na nogama znatno više. Nadimanje je postajalo sve jače, da sam morao ustati u sedeći položaj a zatom skupiti noge i zatezati i grčiti mišiće da ne popucaju kao baloni. Delovalo je zaista tako, kao da mi nešto snažno naduvava mišiće kao balone, do ivica pucanja. Tako su, u talasima, stalno mi se mišići napumpavali ni sam ne znam čime, iznova i iznova. Počela je da me hvata panika, srce mi je lupalo snažno, skoro kao da imam aritmiju. Pitao sam se kakva je ovo bolest? Šta se sa mnom dešava?
Hoću li umreti?
Kao u većini slučajeva anksioznih napada koji kada mi se dešavaju, nisam tražio pomoć i otkrivao šta mi se događa. Sedeo sam u mraku nadajući se da će proći samo od sebe. Ali nije prolazilo. Iako nije mnogo bolelo, patnja i strah su se povećavali. Zbog toga mi se činilo da ću umreti u najgorim mukama.
Do jutra je bilo jako dugo, ni ponoć još nije bila prošla. Kako bi sebi olakšao stanje u kojima sam se nalazio, pokušavao sam da se njišem i ljuljam u sedećem položaju. To mi je vrlo malo pomagalo. Telo kao da više nije bilo moje, kao da je želelo da odbaci moju kontrolu nad sobom. Novi naleti na mišiće ponavljali su se iznova.
Bivao sam sve uplašeniji. To nisam više bio ja, to je bilo nešto neopisivo loše.
Od straha i užasa sam zaplakao. Suze su mi tekle niz lice a taj plač je predestavljao moju predaju bolesti i smrti. Nisam mogao dalje. Osećao sam samo tugu u sebi i plakao.
Nedugo zatim, posle tog očajnog plača od nekoliko minuta, suze su stale. Strah i užas u meni su nestali, nalazio sam se u nekom praznom i tupom stanju. Tada sam osetio kako se snaga onoga što mi napinje mišiće se smanjuje, opada. Pojavila se nada da će me prestati.
Počelo je da prolazi i splašnjava. Ne tako brzo i lako ali stanje se ipak nekako smirivalo.
Kasnije je i prestalo. Procenio sam da je od početka do kraja napada prošlo dva sata, dva teška sata. Možda je bio i kraće vreme ali mi se činilo da je trajalo dobrih dva sata. Bilo je to veliko olakšanje ali je u meni zbog pretrpljene muke nastupila utučenost i ozlojeđenost kakve nisam poznavao. Posle nekog vremena, nekako sam i zaspao.

Sutradan i narednih dana, imao sam veliku upalu mišića, zbog čega mi je hod bio težak i bolan. Međutim, strah je bio najgori. Šta se to dogodilo, hoće li da se ponovi, koja je to bolest? Bio sam slomljen i depresivan. Zbog toga bi mi srce počinjalo da snažno lupa. Primetio sam da mi ruke i noge počinju da se tresu... Šta da uradim?

Prošlo je tako više od mesec dana a ja sam još jednako patio. Pojavila se hipohondrija, uplašenost od raznih strašnih bolesti koje sam listao kroz glavu. Izgledalo mi je je nemoguće da nakon onakvog napada i džumbusa u telu mogu biti još zdrav. Nešto je tu moralo postojati.
Nikada se nikome ne žaleći, u sebi sam proživljavao tešku muku. Problem je bio u tome, što pored svoje zatvorene prirode, nisam znao ni odakle tačno da krenem. Ono što bih nekome trebao da objasnim moglo je biti bilo šta, od stresa (za koji nisam verovao da može imati tako strašnu posledicu), do ozbiljnog oboljenja. Loše je bilo i to da oko sebe tada nisam imao mnogo edukovanih ljudi, niti bilo koga sa znanjem iz zdravstvene struke.

Najzad, ne izdržavajući strahove i patnju, odlučio sam da zatražim pomoć lekara. Lekar opšte prakse preporučio mi je odlazak kod neuropsihijatra. Tako sam po prvi put otišao kod neuropsihijatra. Tamo mi je određena dijagnoza anksiono-depresivnog stanja i prvi put propisane antidepresivne tablete. Imao sam tada 23 godine. Tada sam zvanično postao postao registrovani pacijent. Početak karijere u druženju sa neuropsihijatrima.

Napad grčenja i nadimanja mišića desio mi samo jedanput u životu pre više od dvadeset godina i nikada se više nije ponovo. Istina često imam napetost i slabost u mišićima, ponekad me oni i bole ali nikada se nije ponovilo ono nadimanje u njima kao da će pući. To je dobra i srećna okolnost, mada ne postoji ništa što će učiniti da zaboravim tu noć koja se ne može zaboraviti.
I dalje, pri svakom slučajnom susretu sa slikama sijamskih blizanaca, stresem se i počinjem da se osećam mučno kao od nesvestice, sa tom razlikom da zbog prvog iskustva, odmah bežim da se sklonim zatvaranjem očiju. Trauma koju sam doživeo onoga dana, još postoji u meni i uvek će postojati.



ANKSIOZNOST I DEPRESIJA IZBLIZA